Lee Filipovski

Filmbaker

Revenge of the French bob
Putting on the ritz.
Povratak Mačvanskog Rapsoda, skica za film.
Milenko and Acim

Besplatni filmski radnici - priča mladog reditelja

image

Pustio si udicu. Poslao svoj CV gde si trebao i gde nisi. Čekaš. Sediš u gaćama i gledaš “Hotter than my daughter” na youtube-u dok jedeš grašak iz konzerve. Zvoni ti telefon.

Imaš intervju, pobedniče. To je kao da si već dobio posao- ti si genije, moraće primete tvoje talente. Štampaš, lepiš, sređuješ svoj CV. Gledaš u uramljenu diplomu na zidu.

Dođeš na intervju u reputabilnu produkcijsku kuću. Sediš u fotelji od par stotina evra u kancelariji u užem centru grada. Sve oko tebe je lepo smišljeno, fura se “boho-grundge-chiq”…svaki goli kabl i izlizana greda na svom mestu. Oko tebe, mirišljavi ljudi u stilski izlizanim patikama i skupim farmericama zure u ekrane dok sija more jabučica na laptopovima. Svi nešto mašu rukama i gutaju kafe. Ljudi iz struke. Setiš se svojih tri diploma, pola godine stažiranja, muka oko snimanja diplomskog filma i kažeš sebi- ok, došo si u real world, znaš šta ti je činiti.

Ulaze producenti. Sve je to njima super, super si ti uradio taj film (nisi siguran da li su ga videli, al ajde). Gde si to studirao? Wau, fenomenalno. A, i to si snimao, tamo? Bravo majstore. Svaka čast. Ovako stoje stvari. Mi bi smo te rado primili, ali moraš da se prvo pokažeš. Da te probamo. U prevodu, moraš da nam oradiš jedan posao za dž, pa ćemo mi videti. Taman si i došao u vreme kada se prvom asistentu porodila žena a mi snimamo reklamu..možeš da ga zameniš na snimanju pa ćemo za dalje videti posle. Eto testa, eto izazova!

Misliš, ok, to je fer.. Ja da se pokažem, pa ću onda moći da zaradim koju kintu. Sve ok, dragi poslodavci, pokazaću ja vama šta ja sve znam i umem.

I tako rintaš tu nedelju, dve, spremaš snimanje, mašeš rukama i gutaš kafe u nadi da ćeš jednog lepog dana, dana koji bi trebao da bude početak sledećeg, plaćenog projekta, imati dovoljno da otplatiš stan i kupiš mački hranu bez toga da cimaš roditelje koje si pre upisa umetničkog fakulteta ubeđivao da je tvoja odluka prava. Skačeš, juriš, donosiš, odnosiš, sa svih strana ti bacaju besmislene poslove koje ti uzimaš ozbiljno jer- ovo je test! Moraš da se pokažeš. Ostaješ na snimanjima po 48 sati bez spavanja, dolaziš kući samo da se istuširaš pa opet nazad. Izraslo ti je još sedam ruka, ličiš na Šivu dok balansiraš na sve strane. Na snimaju ima drkadžija, ima finih ljudi. Najviše ima ravnodušnih, vremenom uništenih propalih filmadžija koji danas rade kao serviseri. Sastavljaju kadrove kao radnici u fabrici. Jedino si ti uzbuđen…gledaš kako režiser kadrira krupni plan pakovanja Pampers pelena i urla na osvetljenje. Deo tebe se pita da li si završio te silne škole i obožavao film da bi jednog dana i ti snimao Pampers pelene i pravio problem oko odbljeska svetla na istima. Drugi deo tebe se nada da ćeš jednog dana moći da snimaš Pampers pelene i budeš plaćen (zato što ćeš ti, veliki budući reditelju, naravno snimati komercijalno đubre i pritom raditi svoje umetničke filmove…zašto se ti niko od njih nije setio da radi paralelno?)

Sve se to lepo završi, tapšeš sebe po ramenu, tapšu te i oni. Zvaćete za sledeće snimanje. SUPER! Zvaće me! A za to sledeće snimanje, ne samo da ćeš sa entuzijazmom terati krdo statista po setu i sređivati storyboardove i donositi kafe, nego ćeš još nakon svega imati koju paru u džepu. Jeste da ne može da se uporedi sa parom koju si uložio u svoje obrazovanje, ali dok kaplje, neka kaplje.

Prolazi nedelju dana. Nema poziva…mora da još nisu počeli. Prolazi dve nedelje. Nema poziva. Ma…sigurno će sledeće nedelje. Prolazi četiri nedelja, okolo se priča da počinju da snimaju nešto novo. Zoveš producenta, čisto da se raspitaš- možda je zaboravio. On ti, sa druge strane slušalice, dok žvaće mikrobiotički sendvič kaže da se prvi asistent vratio nakon što mu se omacila žena…tako da im ne treba niko u ovom trenutku, ali da ćete zvati. To…nije…bio deal, kažeš. Jebiga, kažu oni.

Osećaš se prvaljo i iskorišćeno kao tajlanđanska prostitutka koju je četa debelih belaca kupila za džak pirinča. A ti nisi dobio ni džak pirinča. Dobio si iskustvo, kažu oni. Možeš lepo da se slikaš sa tim iskustvom. Možeš možda da probaš da platiš infostan iskustvom, ko zna, možda se sažale. Na kraju možda i nađeš neki posao gde dobijaš dvadeset eura po epizodi i PRESREĆAN si što si dobio išta.

I tako, opet kažem da neću da radim za džabe. Treba imati respekta za sebe. Bolje je servirati kafe nego biti eksploatatisan od strane budžovana koji tvojim radom i trudom idu na letovanja i ugrađuju ženama silikone. Danas je došlo takvo vreme da čovek ne može više ni da proda dušu đavolu i da radi najgoru komercijalu za pare. Sad se i komercijala radi za dž. A gužva ispred blagajne prvog kruga pakla je ogromna, beskrajan red mladih umetnika koji nemaju izbora ni sa jedne, a ni sa druge strane.

Лучшее, конечно, впереди, 2013 
Kozlovna, 2012    
The Mouse Man, 2013 
Sad Vacation, 2013
Ilya Vs. Jat, 2013